"Jači regioni - Jača Srbija"

Osvrnemo li se na zaostajanje jugoistočne Srbije u svakom smislu, naspram ekonomskim, ustavno-pravnim i kulturnim uslovima u kojima žive stanovnici Beograda i Vojvodine, ali i na odlike novog Ustava, jasno je da je Srbija unitarna i centralizovana država, uprkos tome što u njemu piše da nije. Takođe, dok su i sadašnji okruzi transmisija centralne vlasti, sigurno je da slično društveno usmerenje u tom pravcu neće biti i put stvarne decentralizacije i demokratizacije srpskog društva.

Kako je po Ustavu moguće formiranje novih AP, ali uz tako sročene članove da ih njihovo konstituisanje više ograničava, evidentno je, odatle, da građani ni formalno nisu jednaki i ravnopravni kroz najviši pravni akt, tim pre što ni jača lokalna samouprava nije decentralizacija. 

Zna li se da su za ozbiljno izražavanje interesa građana ostale jedino partije, koje su takođe centralizovane i da nemaju koncept za ograničenje kompetencija države, dolazi se do zaokruženog saznanja da su stanovnici niže od Beograda potpuno uskraćeni u šansama za ispoljavanje interesa, ali i stvarnog organizovanja novih AP.

Cilj regionalizacije Srbije je da država kroz supsidijarni princip ne bude jedini društveni subjekt kao institucija. A to znači, drugim rečima, da se izgradnjom novih institucionalnih ograničenja uskrati mogućnost oligarhiji da određuje prava i slobode građanima. Samo u tom slučaju se građani približavaju poziciji da su društveni subjekt, a ne podanici kojima prava i slobode određuju apstraktno trasirani ciljevi države – jer da nije tako, ne bi ni bila tolika razlika u uslovima života između centra i tzv. unutrašnjosti.